Bio je to poslednji četvrtak u 2018. godini, tata se nameračio da idemo kod Duleta i Jece, jer dugo nismo bili… Kao i uvek dočekani na nivou sa puno ljubavi, jer je jasno kod dan kad si negde dobrodošao… Inače Dule je tatin jedan od dva najbolja drugara, drugi je naš kum Nikola.

Čini mi se da je njima najdraže što si isti tata. Neretko i kažu za tebe “vidi ga mali Maxa…”. Mama se naravno ne ljuti, jer mama voli tatu i drago mi je što ličiš na njega i što je on posebno ponosan zbog toga.

Elem da se vratim na nemili događaj…

Bio si super, igrao se, trčkarao, igrao se sa voćkama kao da su loptice, prolazio uzanim delovima između nameštaja…bio nemiran, ali to se i očekuje od zdravog deteta, što ti hvala Bogu i jesi.

U jednom trenutku tata i Dule odlaze do apoteke u blizini i tebi se otvara prolaz do dela prostorije koji je pun ramova za slike i ostalih džidža bidža koji su stajali na komodi. I naravno počneš da sve uzimaš i bacaš, a ne bi smeo, jer su to tuđe lomljive, emotivno ili novčano vredne stvari. Par puta sam te sprečavala, zaustavljala od potencijalne štete, ali kad sam uvidela da od toga nema ništa i da moram da te sklonim od tog dela, desilo se… Uzela sam te i podigla u vis, što inače stalno radim. Problem je bio što ovo nije naše poznato okruženje i što sam previdela niski luster. Tako sam te sine odvalila od luster, da je sve zabolelo… 😣😣😣

Ti si naravno zaplakao, luster je pukao, krv je išla iz glave… U baš tom trenutku se vraća tata izbezumljen jer čuje vrisku i uzimate te kod sebe. Za nepoverovati, plakao si samo par sekundi, brzo si se smirio, ali mi nismo. Stavljali smo ti jod, krv je išla, nije nam bio svejedno.

Zaputili smo se u Tiršovu, koja je srećom u blizini, međutim ona nije bila dežurna. Nastavili smo do urgentnog. Mama je tad tamo bila prvi put i nadam se poslednji.. neću ti pisati koliko je tamo ružno, ali smo brzo došli na red…

U sali 7 gde su nas uputili, radili su jako čudni doktori i sestra .. odnosno ne toliko čudni, koliko neočekivanog izgleda za doktore… Prvo smo ugledali mršavog padavičara bradonju, pa sestru našminkanu kao cirkuzantska nakaza i najzad se pojavio dr očekivanog izgleda… Ruku na srce, sve su to predrasude, a oni su bili super prema nama tj tebi..

Poslali su nas na snimanje glave, što si ti negodovao, ali brzo je sve bilo gotovo i što je najvažnije sve je bilo u redu sa glavom.. sad je predstojao teži deo, jer su nam nagovestili da će glava verovatno morati da se ušiva…

Očistili su ti glavu od krvi i joda (vrištao si, iako kažu da to ne peče) i uvideli da su u pitanju površinske ogrebotine i da ne treba ušivanje… Hvala Bogu, da ti nisam i tu muku priredila, duša me bolela pri samoj pomisli koliko bi te to bolelo…

Očistili, namazali, zavili glavicu i pustili nas kući. Već je bio oko 23h, tebi uveliko vreme da spavaš, što se i desilo ubrzo u toku vožnje ka kući… U jednom trenutku kad smo te preneli u krevetac, si se okretao, skinuo zavoj i počeo da plačeš jer si se naslanjao na ranu… Pokušali smo da te ponovo zavijemo, ali nije bilo šanse. Improvizovali smo sa gazom i jodom i nastavio si da spavaš… Ujutru smo išli u dom zdravlja na novo previjanje…

Tamo su te ponovo očistili, stavili jod i nisu te previjali, jer kažu nije bilo potrebe, a bolje rana da “diše” i na taj način brže zaraste… Dobio si i bocu koja je bila planirana za 20ak dana kasnije .. revakcinu tetanusa, to je bilo neophodno… Opet si malo plakao, ali ništa strašno… Iako smo planirali da taj dan ideš u vrtić, ipak si ostao sa mamom kod kuće da ispratimo hoćeš li biti ok ..

I naravno bio si, dobar, raspoložen i bez nus pojava injekcije (rekli su nam da je potencijalna temperatura moguća)…

Epilog:

  • Prošao si mnogo bolje nego luster 🙈
  • Suvišno je i da govorim da mama nije to uradila namerno i da mi je bilo mnogo žao, ali srećom, ti si moje čarobno, hrabro dupe…i sve je bilo dobro… Malo smo se svi namučili, ali bez posledica i to je jedino važno ❤️❤️❤️

Voli te mama i biće pažljivija..bar kad nismo na poznatoj teritoriji…ali ću i dalje da te bacam u vis, jer si ti mamin adrenalin junky… 😍